Questions? Feedback? powered by Olark live chat software
Ракија Савићевић Србија
Ракија Савићевић Србија

Историја српске ракије

Не зна се поуздано када су Срби почели да пеку ракију, али је то било сигурно оних давних времена када су из прапостојбине још као стари Словени стигли на ову земљу помало припити од медовине, коју су тамо иза Карпата научили да праве, а овде затекли винограде, које су засадили још стари Грци и Римљани, а Византијци наставили да негују.

Већ Душанов законик из 1354. године, у параграфу 166, прописује оштре казне за пијанчење.

Не зна се ни ко је, ни када, донео први бакарни казан за печење ракије у Србију, али су сачувани турски закони по којима се за сваки казан плаћа порез од 12 аспри. Када су Турци почели да се повлаче из ових крајева, а велика Отоманска империја издисала као самртник на Босфору, ракија је постала симбол слободе, победе над исламом, који је забрањивао алкохол. Срби су је одувек ценили више од вина, јер се до благословеног стања пијанства са њом стиже брже.*

Обичаји и занимљивости о ракији

С ракијом се одлази и долази са света.*

Ракијом се прослави рођење детета, и то ракијом из бурета које је годинама било закопано у земљу, чекајући ту прилику.*

Без ње се не полази ни у војску, ни у рат, ни у цркву, ни у госте, ни на пут, на коме је често, пљоска једини пртљаг.*

Срби су вероватно једини народ који ракију пије и као чај. То је нека врућа ракија, која се кува на препеченом шећеру и којој се, ради ароме, може додати каранфилић, а зову је – шумадијски чај.*

На крају, ред је и да се једна боца остави и на гробу покојника, који је волео да је пије, или да се на сахрани, или парастосу, проспе по кап, две за покој његове душе.*

У сваком Србину, ма како био добар хришћанин и православац, још увек живи паганин, који дели земаљска добра са својим мртвима, као да су још живи. Тако и Ивана наточи препеченицу у чашицу и однесе је до оближњег гроба деде Гвоздена, где је постави на камени споменик па се прекрсти.*

У српској историји није било ни једне значајније личности која на коњу или у кабинету, није држала уз себе, покрај оружја или пера, и чутуру напуњену шљивовицом. Вожд Карађорђе, не може без ње и под њеним дејством најчешће сече Турке. Књаз Милош не пије ништа друго осим ракије… На својој посљедњој фотографији пред погубљење, војничку лимену чутуру држи краљевски генерал Дража Михаиловић, док седи на затворском кревету.*

Оно што нас чини јединственим у свету жестоких пића свакако је шљивовица, и то она што се пече од чувене шљиве пожегаче, што најбоље успева око Ваљева, Краљева, Чачка и Ивањице. Зову је још и маџарка, јер је почетком прошлог века њене саднице из Угарске у Србију, преко Саве, превезао својим лађама знаменити трговац и добротвор Сава Текелија. У Мађарску је стигла из Азије, а у Србији је окончала то дуго путовање. Зачудо, примивши се код нас ова шљива као да је најзад нашла најпогодније тло да развије своје скривене вредности; њени тамномодри плодови садрже у себи много више меса и слатког сока од других врста, као и необичну арому што потиче од њене кожице и коштице, поклањајући ракији посебан буке. Једноставно, од шљива у Мађарској, од којих је маџарка потекла, немогуће је испећи ни приближно добро пиће као од ове, српске. Углавном нико на свету осим Срба, не пече ракију од шљива, а иако је прави, она је само блага, неуспела сенка ове изворне, чије се име у великој Ларусовој енциклопедији…помиње као једина одредница која овај мали народ на Балкану издваја посебношћу од осталих.*

Због чега је то баш шљивовица, а не нешто друго? Вероватно због тога што се у сваком гутљају овог пића крије непоновљив укус плодова пожегаче. Сунце, киша и ветар, лепота шљивовог белог цвета у пролеће и ушушкана снеговима зими. У њеној жестини скривен је карактер народа који је справља. Има у шљивовици и нечег чисто православног, што је разликује од осталих пића на свету. Као и Рус и српски сељак се, пре него што испије чашу ракије, побожно прекрсти. Да су којим случајем Срби измислили хришћанство, сигурно би, уместо црвеног вина, за причешће, уз нафору, попили гутљај ракије.*

*роман "Ивана", Момо Капор, српски писац)